Горан Станковић и Владимир Тагић: "Сабља је покушај да се отвори дијалог о колективној трауми"
У разговору са редитељима Гораном Станковићем и Владимиром Тагићем причали смо о мотивацији, процесу рада и утиску јавности на њихову најактуелнију серију “Сабља”, која је реализована уз подршку потпрограма МЕДИА.
Шта вас је подстакло да се бавите овом темом?
Владимир: Након последње пројекције наше серије “Јутро ће променити све” у Југословенској кинотеци, упознали смо се са генералним директором РТС-а. У једном полу необавезном разговору је поменуо да му је жеља да се док је и даље у РТС-у сниме неке њему важне теме. Углавном су то биле теме из српске и југословенске историје, приликом чега је споменуо и име Зорана Ђинђића. Нас двојица смо отишли са стране и мало кренули да разговарамо о томе. Схватили смо да нам је то заправо јако инспиративна и занимљива тема, јер нас се обојица некако директно тиче. То је био можемо рећи, преломни тренутак нашег детињства пошто смо нас двојица у том тренутку, када је Зоран Ђинђић убијен, били у средњој школи. Кроз разговор са другим људима смо схватили колико је овај догађај имао снажан утицај на сваког појединца. Када се помене име Зоран Ђинђић свако у Србији има своју верзију овог догађаја. Веома често би чуо од људи “Е ја сам био ту и ту 12. марта.” То нам је ваљда и даље нека колективна траума. Оно што је нама било фасцинантно, јесте да се с друге стране, људи нису бавили том колективном траумом у форми било какве игране структуре. Ми смо осетили неку врсту мешавине емоција. С једне стране осећај огромног изазова и страха. Изазова јер радите нешто за шта сматрате да је колективно значајна тема, а са друге стране имате огроман страх, јер сте убеђени да је просто толико велико и комплексно, да нисте сигурни да можете да га обрадите. Адреналин нас је у једном моменту покренуо, јер ако се нечега толико плашимо, а истовремено нас и толико инспирише, онда је то нешто што морамо да урадимо. И онда смо започели. Можда нам је због тога требало много времена да ову серију напишемо, а пре свега и да је направимо. Баш зато што смо осећали да овде немамо простора за грешку.
Какво је било ваше искуство рада на теми која је и даље дубоко присутна у колективном памћењу - и како бисте описали целокупан процес продукције?
Горан: Мислим да нам је негде заједничка реч или појам који описује најбоље тај цео процес катарза. Нека врста прочишћења нечега што је остало тако нечисто у нашој историји. То је за нас био некакав задатак, да уз велики напор покушамо да разјаснимо тај мрачан део наше историје. Кроз цео тај процес, боравећи у том простору, изучавајући га, доживели смо неку врсту катарзе, у смислу сагледавања тих чињеница који су се догодиле. Како је у том тренутку неки потенцијални пут којом је ова земља, којом смо ми могли да кренемо као осамнаестогодишњаци, у ствари стао и да смо још увек негде прилично заглављени у том неком поглављу. Нама је то било најзанимљивије да упоредимо.
Када се бавите неком темом, неизбежно је питање њене релевантности - зашто се њом бавити баш сада, и какво нам разумевање прошлости може дати у увиду у сложене друштвене процесе. Период који смо обрадили у серији обележен је дубоким друштвеним потресима, унутрашњим сукобима и бројним неразјашњеним односима између различитих центара моћи. Управо зато нам се учинило да заслужује поновно промишљање - као покушај да се кроз уметност приближимо једном сложеном тренутку, и разумемо човека који је у том тренутку покушао нешто да измени. У целом том процесу нам је било важно да се нон-стоп враћамо ка себи. Ка обичним људима и некој грађанској Србији као некоме ко има моћ нешто да уради, али исто тако и носи некакву одговорност. Лако је прилепити некакву политичку одговорност некоме другом ко се бави тиме, и заборавити који је наш удео у свему томе. Из тог разлога смо желели да створимо то огледало, да погледамо шта је то што смо урадили, шта нисмо, и какву смо грешку направили како бисмо могли да је не поновимо у будућности. Зато смо направили фиктивне ликове, који уствари служе као одраз онога што смо ми као аутори желели да кажемо поводом тога. Дакле, Ђинђић и његов живот и атентат Зорана Ђинђића су тема ове серије, а идеја је нешто друго. Идеја је оно што ми на тај догађај покушавамо да кажемо као аутори, и да прочитамо то на неки начин који је данас релевантан.
На које сте се изворе највише ослањали током писања сценарија?
Владимир: Извори су били разни. Ми смо почели тако што смо кренули да читамо све до чега смо могли да дођемо. Од релевантне литературе, до заиста великог броја документараца који су направљени и који обрађују ову тему. Ту се свакако издваја серијал “Инсајдер”, један од најзначајнијих и најозбиљнијих документарних серијала који је настао на нашим просторима. Они су заиста урадили велики посао. А онда наредна фаза је била долазак до транскрипта, саслушања, долазак до полицијских извештаја директно из полиције, као и сведочења људи који су директно или индиректно били повезани са тим догађајем. Желели смо да разумемо како је цео тај механизам функционисао изнутра, не само из угла медија и онога што је јавности већ доступно. Кроз разговор са полицијским инспекторима који су водили саму истрагу смо стекли боље разумевање тога каква је Србија била као држава пре 20 година, у каквим условима су ти полицајци водили истрагу, и колико је то заправо било једно изузетно нестабилно време. Након 5. октобра цео систем је био толико фрагилан. Све време је постојала та изузетна тензија у друштву. Куда заправо наше друштво даље иде, и на коју страну ће тај нови правац који се отвара наше друштво одвести.
Ми смо се трудили да упијемо, и да искористимо све до чега можемо да дођемо. Тај догађај није само једна тачка о којој ми говоримо, он заправо сумира историју нашег друштва у претходних 15 година. Као земљотрес, он има последице и на ових наредних 20 година. Серија је настајала у том покушају да се у једној тачки сумира заправо историја онога што је било пре, и након тог догађаја.
На који начин формат игране серије помаже публици да дубље разуме догађаје које представљате?
Владимир: Играна структура, има своје различитости у односу на документарно или у односу на књижевност. Различитост је та што стављате људе у стање презента. То није само фактографско пролaжење. Публика је у презенту заједно са нашим ликовима, и проживљава тај тренутак док га они проживљавају и тиме добија једну емотивну надоградњу, коју не бисте добили на неки други начин.
Горан: Управо то што је Влада рекао је главни адут. Оно што смо схватили док смо изучавали тај догађај и околности јесте да ти наши главни јунаци не требају да буду јавне личности, дакле политичари или неки опет људи из других структура. Наравно да је серија о Зорану Ђинђићу, тако да је он један од главних ликова, али смо такође решили да нашу структуру тако формирамо да се атентат премијера не догоди на крају сезоне, него да се догоди одмах. Враћајући се назад у те флешбекове, ми причамо причу о томе како је до тога дошло, који су то неки кораци, ситуације, какав је тај карактер, и које одлуке је донео Зоран Ђинђић како би себе приближио томе да се супротстави свим тим силама и људима који су га на крају усмртили? Међутим, оно што нам је било најважније јесте да фокус буде на тим нашим фиктивним ликовима и да кроз њих ми говоримо наш став према томе шта се тада десило. Желели смо да кроз њих изразимо наш став према околностима, земљи, и менталитету нашег народа, као и према разним другим стварима којих смо хтели да се дотакнемо. Имамо ту новинарку која у ствари кроз свој драмски лук поставља то питање шта је вредно жртвовати, докле је вредно жртвовати себе, и људе око себе зарад неког већег добра? То је оно ултимативно питање да ли је вредно жртвовати своју породицу, свој живот да би се остварило неко то веће добро? Затим имамо полицајца, где је питање која је његова цена?
Он представља некога ко је кренуо као неко племенит, ко жели да се бави својом послом из правих убеђења, и на том путу да би сачувао себе, направио некакве компромисе да би завршио на неком положају или са неким добробитима. Изнутра морално корумпиран и комплетно уништен, што је тип људи каквих ћемо данас срести јако пуно. Нажалост, и један млади криминалац који је у ствари заветован од стране криминалаца који су га спасили. Дакле, није га спасила његова држава на том Косову, него га је спасио тај криминални клан. Он му је пружио уточиште и он му је постао породица. Из тог разлога он осећа велику одговорност и дуг који треба да им врати. Зато учествује у свему томе, јер су га они прихватили, а не неко други. Ми онда гледамо како једна чиста душа може да постане сушта супротност себи, како се та душа у ствари квари и замрзава, и шта је потребно да се деси да би он имао ту своју ултимативну промену. Гледајући тај процес стичемо и неко разумевање како ти људи завршавају са те друге стране. Није то увек само нека жеља за неким доказивањем, већ постоји и други наратив око тога.
Какве сте реакције очекивали и у којој мери су се оне поклопиле са стварним одјеком серије?
Владимир: Заправо, нека Горан каже ако он мисли другачије, али се мени чини да нас начин на који је серија перципирана није изненадио. Ми смо се за то припремали и били смо свесни како ће то изгледати. У процесу рада, с ким год смо били у контакту и коме год смо поменули чиме се бавимо, сви су имали изузетан гард и неку врсту обазривости према теми. Велика већина људи је мислила да то не треба да радимо, да нећемо успети да направимо нешто квалитетно, и да ово може бити јако лоше за нашу каријеру. Какву год серију да направимо, људи ће нас осудити. То је било мишљење већине људи из нашег окружења. Горану је један пријатељ рекао “Па како мислиш да направиш серију о нечему о чему два човека у Србији не могу да се договоре шта се заправо десило?” И та реченица, заправо сумира суштину проблема са којим смо се ми суочавали. То је на крају дана да ће се овој серији судити на основу политичког става онога ко серију гледа, а не на основу квалитета саме серије. Људи који се слажу са оним што мисле да је политички став унутар серије, они ће ту серију одобрити и сматрати је као добром серијом. Они који се не слажу са оним што они доживљавају као политички став серије, они ће је осудити. Ове друге групе има много више.
То је догађај о коме сви имају различит став, и свако на крају дана мисли да смо нешто изоставили, или да нешто нисмо смели да кажемо. Из тог разлога људи учитавају да неко стоји иза нас, да смо радили по нечијем налогу и слично. Ми смо од старта били свесни да ће реакције такве бити. Зато смо се у једном тренутку опустили и рекли себи “Па добро, свакако ће нас осуђивати, свакако ће мислити да нешто нисмо урадили како треба и налазити различите углове из којих могу да нас нападају. Треба да се опустимо.” На тај начин смо приступили раду на серији, и касније, слушању реакција.
Оно што је важно јесте да ја имам осећај да је цела Србија гледала ту серију, да је свако имао реакцију и да нико није остао равнодушан. Сигурно је то већ доказ сам по себи да је она погодила неке праве тачке. Који проценат људи ће њу моћи да прихвати, а који проценат неће, то већ нажалост, није у нашој моћи. То чак нема ни везе са квалитетом серије. То има искључиво везе са личним и политичким ставовима. Када правите овакву серију морате да будете свесни да људи њој суде пре свега на политичком нивоу. Некакав уметничко-естетски ниво питање је да ли ће ред икад доћи, а и ако дође, он је на неком десетом месту. На први мах је могла да се осети мало негативнија реакција јавности пре свега је то било због политичких чинилаца са различитих страна политичко-идеолошког спектра који се помињу у серији. Верујемо да ће то временом да спласне, и да ће како време пролази, људи разумети шта смо ми хтели да кажемо и који су заправо квалитети ове серије, и да је више неће посматрати искључиво на нивоу те неке дневне политике.
С обзиром на то да су неки од актера који се појављују у серији и даље активни у политици, да ли сте осећали притисак или бојазан док сте радили на овој теми?
Горан: Овај процес је трајао хтели ми, или не, пуних пет и нешто година. Чим смо узели да радимо на серији, и чим је можда објављено први пут да смо ми узели да радимо ту тему у 2019. или 2020. већ је тада кренула салва неких коментара, без да се прочитало било шта везано за начин на који ми приступамо тој теми. Ми смо рекли да осећамо дужност да испричамо ту причу, да је нама тај човек важан, да је његова заоставштина важна и да ми желимо да испричамо ту причу по цену тога да на неки начин будемо критиковани или на било који начин искључени из ове наше индустрије. Ми смо покушавали све време да останемо истинити ономе што заиста ми мислимо да је у ствари, кад се све очисти, та нека већа истина од те неке чињенично фактографске која је често та за коју се људи каче. Наш фокус је био на нашим фиктивним ликовима, јер смо кроз њихове судбине у ствари ми желели да проговоримо. Наша идеја није била да било кога правдамо, већ да пробамо да их разумемо и сагледамо тродимензионално. Нисмо желели да ликове приказујемо као оно што је најлакше закључити. Јако добро смо се држали тога што се догађало, и онда кад год бисмо мењали нешто, ми бисмо или променили лик, или би те ствари дали неким од наших фиктивних ликова да се дешавају како би те информације могли да пренесемо.
Владимир: Суштина ствари је да ова серија мора да дели судбину свог главног јунака. Не можете да направите серију о Зорану Ђинђићу, а да та серија нема, како бих рекао, подједнако контроверзан начин перцепције, као и начин на који се Зоран Ђинђић перципира у нашој јавности. Зоран Ђинђић је човек који и даље изазива невероватне контроверзе. Невероватно је колико људи дијаметрално супротно тумачење тог човека имају. Ако правите серију о њему, не можете да очекујете да ћете сада да направите нешто што ће сви да прихвате. Наш главни јунак је контроверзна личност. Он је био човек који је свесно узео на себе позицију некога кога ће многи да осуђују, многи да не разумеју и многи да нападају, и самим тим не може ни серија о њему да има другачију перцепцију у јавности. Тако да нас је то некако умирило.
Интервју водила Анамарија Маринковић.